Oceni članak
Mnogi od nas nisu upoznati sa činjenicom da se preko puta Čukaričkog rukavca, odnosno Ade Ciganlije, i Ada Mall šoping centra nalazi nekada veliki industrijski kompleks, povezan sa značajnim sindikalnim aktivnostima na početku XX veka. U pitanju je Stara šećerana koja je nepokretno kulturno dobro i spomenik kulture.
Krajem XIX veka zbog povećanog uvoza šećera jer je domaća tražnja bila pojačana, javila se potreba za fabrikom šećera u zemlji. U to vreme ova lokacija je bila daleko od centra grada, a nalazila se na plovnom delu Save, pošto je za proces proizvodnje šećera bila potrebna velika količina vode, a dodatno su ovde prolazili poznati železnički i putnički putevi. Imajući u vidu situaciju kralj Aleksandar prepušta investiciju akcionarima poznate nemačke fabrike šećera, a izgradnja je trajala u periodu od 1899. godine do 1901. godine. Fabrika je imala mašinsku halu, sušaru, stanove za činovnike i zgradu za radnike. Ovi objekti, u smislu arhitektonske vrednosti, predstavljaju klasične primere industrijske arhitekture sa kraja XIX veka u zapadnoj Evropi. Po arhitektonskom značaju izdvaja se centralni objekat, odnosno mašinska hala, zidana fugovanom opekom, sa karakterističnim bogen-frizom ispod krova.
1901. godine Stara šećerana zvanično počinje sa radom, a ovaj početak, uz ostala jaka preduzeća, fabrike industrijske komplekse uslovili su uspostavljanje i formiranje opštine Čukarica, koja je nekada bila veliko radničko naseljeno mesto. Upravo u ovom okruženju fabrika postaje jedan od centara okupljanja radnika i jake sindikalne aktivnosti u vreme kada je Socijaldemokratska partija Srbija imala najjače delovanje. Tako fabrika postaje svedok vremena u kome dolazi do štrajka radnika 1907. godine, čiji je jedan od glavnih organizatora bio Dimitrije Tucović. Istorija Beograda u ovo vreme je bila puna teških sukoba, a jedan od njih je i ovaj štrajk koji je ugušen u krvi dejstvima policije i vojske. Četiri radnika su poginula, a veliki broj je povređen. 1952. godine je postavljen spomenik Dimitriju Tucoviću, koji je kasnije nestao, a postolje je oštećeno. Fabrika je, od samog početka rada, imala finansijskih problema, a tokom ratnih sukoba je često bila meta vojnih dejstava. Posle završetka II svetskog rata, obnovljena je, dograđeni su neki objekti koji nisu prvobitno postojali, a fabrika je radila do 80-ih godina XX veka kada polako posustaje, pogoni se gase, proizvodnja seli, a građevinski objekti ostaju da ih nagriza zub vremena.
Neka nova energija se osetila u poslednjih dve decenije kada ovde počinje da se sređuje deo šećerane za pozorište KPGT, a odnedavno se ovde nalazi i poznata pivnica “Dogma brewery”. Lokacija koja se nalazi između najatraktivnijih gradskih izletišta poput Topčidera, Ade, Hipodroma i u čijoj neposrednoj blizini protiče reka Sava gleda se sada drugim očima. Sada sve nabrojano predstavlja ogromnu prednost koja će doprineti da, ako se planovi obistine, šećerana postane veliki međunarodni kulturni centar gde će beogradska pozorišta imati da ponude jedinstvenu scenu. Planirani su galerijski prostori, dvorana za koncerte, biblioteka, što će sve doprineti tome da kultura u Beogradu, prevaziđe čak i granice države. Ukoliko se sve ovo obistini zaista ćemo svi imati razloga za veliku radost što će jedna priča koja traje više od 120 godina, koja obiluje obrtima, usponima i padovima, ipak imati srećan kraj.